Izlečenje mucanja na klinici Vorobjev

MILOŠ ERIĆ „Ono što sam osetio, ne odmah, ali posle nekog vremena, recimo posle dva ili tri meseca jeste postepeno oslobađanje. To je nešto što osobe koje ne mucaju ne mogu da zamisle. Onaj prvi period bio je stalni strah jedan: Da li ću da zamucam? Stalno je to negde u delu svesti. Međutim, kako je vreme prolazilo i kako sam kroz različite situacije prosto prolazio bez mucanja tako sam polako počeo i da uživam u svom govoru, u komunikaciji.“

Dr Vorobjev / Prevodilac Jelena: Dobar dan, u našoj školi pobednika je danas sa nama Miloš Erić, on zaista treba da bude u toj školi on je ne samo moj učenik nego i moj prijatelj on je već nekoliko puta sa nama i on će nešto reći o tome kako mu je bilo posle prve, druge terapije i uopšte na probleme na koje je nailazio. Ono što je najvažnije da kaže to je, kako je izgradio svoj stil da priča (način na koji govori), i možda ima neki savet za sve one koji vežbaju – na šta treba da obraćaju pažnju, na šta uopšte ne treba da obraćaju pažnju.

Miloš: Zovem se Miloš Erić imam 34 godine, živim u Beogradu i mucao sam od svoje 9-te godine. Prvi put sam na kliniku došao 2011. Pre toga sam imao jedan period od više godina kada sam jako teško govorio sa velikim, izraženim mucanjem i to mi je predstavljalo i veliki problem u poslu jer mi je tad posao bio takav da je zahtevao baš verbalnu komunikaciju. Posle te prve terapije imao sam jedno poboljšanje, međutim negde možda posle mesec dana sam prosto smanjio ono vežbanje koje je potrebno očuvati posle terapije i negde već posle dva meseca došlo je bilo do nekog pogoršanja –  ne povratka na onaj stari govor sa mucanjem, ali recimo delimičnog pogoršanja. nakon toga sam sledeće godine opet došao na još jednu terapiju.

Ovaj put sam doneo neku odluku: ne samo da budem istrajniji u samom vežbanju nego i da dam neki prioritet svom govoru u odnosu na neke druge aktivnosti u životu i odlučio sam isto da bez obzira na situaciju i sagovornika, bilo da je to neka važna autoritativna ličnost,  govorim uvek po određenim pravilima koja zaista pomažu da se govori tečno, da se ne muca. Posle tog drugog puta koji je bio čak i ključni, mogu slobodno reći, u mom životu, zaista sam bio istrajan u tome i vežbao sam vrlo predano, sledećih možda 5 ili 6 meseci i takođe u svakoj situaciji, a bilo je tu stresnih situacija i razgovora sa veoma autoritativnim ljudima iz sfere politike i tako, uvek sam pričao prema određenim pravilima koja sam tokom terapije naučio. Ono što sam osetio, ne odmah, ali posle nekog vremena, recimo posle dva ili tri meseca jeste postepeno oslobađanje.

To je nešto što osobe koje ne mucaju ne mogu da zamisle. Onaj prvi period bio je stalni strah jedan: Da li ću da zamucam? Stalno je to negde u delu svesti. Međutim, kako je vreme prolazilo i kako sam kroz različite situacije prosto prolazio bez mucanja tako sam polako počeo i da uživam u svom govoru, u komunikaciji. Samim tim sam se, vremenom i sam oslobađao i ohrabrivao na sve teže govorne situacije. Tako sam između ostalog sa doktorom uživo gostovao i u televizijskim emisijama. Posle toga sam držao predavanja iz svoje struke, držao sam predavanja na fakultetu isto stručna i to bez ikakvog osećaja onog straha da ću da zamucam. Posle tog perioda opet još nisam mogao potpuno da se opustim jer kažu da je recimo strah od govora u javnosti kod osoba koje mucaju intenzivniji od straha od smrti. To objašnjava zbog čega je bilo potrebno da prođe toliko mnogo vremena da bih se onako potpuno opustio u govoru i mogao da razmišljam o tome da li ću mucati ili ne, već da neku svoju koncentraciju usmerim na to šta pričam, ali sma ipak još jednom radi neke svoje sigurnosti prošao kroz terapiju da bih stekao još neku možda dozu dodatnog samopouzdanja.

Ono što bih mogao istaknem kao neki svoj savet ljudima koji planiraju da se oslobode mucanja – jednom i za svagda – to je, pre svega, upornost. Ima situacija kada se, zbog umora, različitih životnih okolnosti nekada možda i uz vežbe zamuca, ali prosto da se tu ne padne, u nekom motivacionom smislu i isto ona upornost i istrajnost pri samom vežbanju. Druga stvar koju bih isto mogao da preporučim je neka mala doza sebičnosti (ako mogu tako da kažem). Dakle, staviti sebe i svoj govor na prvo mesto i to posebno u tom nekom kritičnom periodu od čest meseci posle terapije. dakle, dati prednost tome i tih, možda, sat vremena dnevno, koliko je potrebno izdvojiti za te vežbe, da se zaista to uradi i to, maltene fanatički i disiplinovano, a ne recimo da vremenom postaje preče otići negde na piće ili na rođendan ili možda baviti se nekim drugim aktivnostima na uštrb ovoga. Eto to bi bilo neka moja najkraća iskustva, sada ne znam da li sam propustio nešto važno još.

Dr Vorobjev / Prevodilac Jelena: Miloše, ima doktor za tebe dva pitanja. Prvo pitanje je: Da li je lakše bez mucanja? -mada doktor pretpostavlja već da zna odgovor, a drugo pitanje: Pošto su pacijenti, i sad u grupama na različitim stadijumima nivoima uspešnosti lečenja, da li ti u svom stadijumu imaš zadovoljstvo od komunikacije?

Miloš: Za prvo pitanje… malo je reći da je lakše. Prosto ne postoji reč u jeziku koja bi to mogla da opiše i to naravno osobe koje mucaju znaju kakva je to stigma u nekom društvenom, socijalnom smislu, tako da, prosto, čovek koji ne muca je, činjenica je: mnogo uspešniji u životu i ima određene prednosti i u najmanju ruku, neke stvari mu se ne uskraćuju. To je prosto kao da čovek koji nema neki možda deo tela pa ga dobije – ekvivalent, bukvalno. A odgovor na drugo pitanje je: Da. možda ne odmah posle terapije, ali vremenom sam to po prvi put u svom životu počeo da uživam u govoru.

I ono što sam isto još propustio da kažem, a što je možda u vezi sa ovim je da sam izgradio neki svoj stil govora. Pre sam imao tu osobinu, verovatno da bih možda izbegao mucanje, da neke stvari brzo izgovorim i onda sam, to je kao vrzino kolo, zbog toga još više mucao. I taj sporiji govor mi je i pomogao da mogu bolje da pratim svoje misli, da ih sredim dok pričam i potpuno da na neki načini i uživam u govoru. Ono što je zanimljivo, obzirom da mi je to negde i posao možda, da predajem, da obučavam ljude za primenu nekih stvari, primetio sam vremenom da taj sporiji govor ostavlja mnogo bolji utisak na sagovornika, prosto deluje ozbiljnije i veći se značaj pridaje tome nego da se nešto jako brzo izgovori.

Ono što bih isto mogao da dodam, dakle za mene je to bio neki prvi osećaj tog tipa u životu, to oslobađanje. Recimo, u srednjoj školi to su bili veliki strahovi, imao sma čak i potpune blokade, i to ne jednom nego uzastopno, morao sam pismeno da odgovaram. Fakultet sam birao prema tome da li se ispiti polažu pismeno i prosto, nikada pre nisam stekao taj neki osećaj zadovoljstva u govoru i osećaj sigurnosti da mogu da izažem i pred veliki i pred mali auditorijum pred bilo koji autoritet i da uopšte i ne razmišljam skoro više o tome da li ću mucati ili ne već da onako se mnogo više plašim šta ću reći i kako će to biti primljeno. Mislim da je to najbolji pokazatelj da sam na jako dobrom putu da taj još neki trag koji povremeno ostaje kad sam umoran da možda pomislim: jao da li ću sad od umora možda zamucati?, ali to je možda još neki promil koji će opet vremenom da se izgubi.

Dr Vorobjev / Prevodilac Jelena: Da li te je doktor dobro razumeo: Ne razmišljaš više o mucanju?

Miloš: Da, jako retko još pomislim možda samo kad sam premoren, tada onako čisto se malo više kontrolišem, i malo sporije pričam ali u nekoj običnoj komunikaciji uopšte više i ne razmišljam o tome da li ću mucati, nego šta ću reći.

Dr Vorobjev / Prevodilac Jelena: Znači ti si onda na višem stupnju zbog tog dobijanja zadovoljstva, sledeći stepen je u stvari taj kada zaboraviš da si mucao i kada ti se češće događa da to zaboraviš, za tebe onda to postaje prirodno, postaje stvarno. Tako da za tebe sad u budućem periodu imam dva saveta, odnosno dve vežbe. Jedna je da sve nove ljude koje upoznaješ koji nisu znali za tvoj problem, da oni prosto nikada ne saznaju da si imao taj problem, tj. da govoriš pred njima savršeno. A druga jeda oni ljudi koji su znali za tvoj problem, koji su te od ranije poznavali, da ih nateraš da oni zaborave na to.

Miloš: Meni je ostalo još samo da se još jednom zahvalim doktoru, malo je reći „Hvala“, naravno za ovo, ali moj život se od tada zaista, da li je to sticaj okolnosti, nije samo zbog govora, ali dobrim delom i zbog toga, mnogo promenio, a toga ne bi bilo da nisam te 2011. godine odlučio da ipak dođem.

Dr Vorobjev / Prevodilac Jelena: Samo još jednom doktor želi da kaže da on više nije doktor, on je nastavnik, učitelj, ali sa medicinskim obrazovanjem i plus neko ko je ranije imao problem sa mucanjem, tako da pošto je on i nastavnik, da ti  nisi imao tu želju i motivaciju on ne bi mogao da te izleči, da ti pomogne i da te nauči da ti to nisi sam želeo. Evo na primer, naš snimatelj Nikola, nije znao da je doktor nekada mucao. Nisu se poznavali, nisu išli zajedno u školu, nisu se poznavali dok je doktor mucao. Doktor će se truditi da savršeno govori da on nikada i ne sazna da je taj problem imao. Na pitanje: Da li ste vi doktore nekada mucali? „Ne, nikada nisam mucao.“ Da, naravno da je doktor mucao, ali on na to pitanje odgovara negativno jer na taj način hože da zaboravi na taj svoj problem. To je bilo još teže uraditi, to da si imao problem sa mucanjem, nego da govoriš bez zamuckivanja.